Mozda bas sutra

Dan kad mi nije ni do cega. Jedan u nizu istih takvih vec mesec i jace.
Kad ne mogu da slusam ljude, kad nemam volju da se pokrenem. Nije do njih, do mene je. Znam.

Vreme kad nemam nikakve zelje a obaveze pritiscu ledja. Odvlacim pogled, moze da saceka. Do nekog sutra. Trcim od ljutnje do nemoci, od suza do nije mi nista. Ne mogu protiv toga.
Priroda gubi sjaj u mojim ocima, nebo jeste svetlo plavo ali znam da laze.
Ne trebaju mi bela ramena za plakanje ni ruka u ruci, ni cvrst stisak. Ne trebaju mi reci da ''bice bolje''. Znam da hoce, jer mora.

Samo treba da me puste svi, da pronadjem sama ono sto sam negde, nekog dana ispustila. Jos ne znam sta je to ni da li ima ime, ali moram to sama. Lakse cu da se snadjem ako uz put ne mislim na druge.
Mozda je to snaga, mozda je nostalgija, mozda je recept bakine torte, ne znam ali saznacu.
Ne stavljam lazne osmehe na lice, ne lazem da sam dobro. Nisam, ali bicu.
Mozda bas sutra. Neko sutra.

Gasim televizor, gasim svetla, gasim dan.
Idem da budem ono sto jesam. Ja.