Malim koracima napred

Jucer je bio jedan od laksih dana.
Svega par sati ali dovoljno. Ne trcim naped, idem malim koracima.
Lezanje na pustoj plazi i Summertime od Janice Joplin odradili su dobar deo deo plana da odmorim mozak.
Uglavnom, izasla sam iz kuce. Korak jedan.

Dok me zuljalo kamenje a ja planirala da se opustim dala sam se u razmisljanje kako da vratim samu sebe tamo gde sam bila pre nego sto je sve izgubilo smisao, da budem ona sto jesam.
Krenula sam od toga sto nisam.
Nisam zivela sa koferom u ruci i cipelama za put. Jedna od neostvarenih zelja. U nekom momentu sam valjda odlucila da sledim srce i stvorim dom. I to je u redu. Uspela sam da uspavam tu zelju za lutanjem, tu cirkusku dusu da pretvorim u poslusnost. Uspeh.

Krenula sam zatim o onome sto volim. Tu sam se dugo zadrzala.
Volim da pisem pisma. Ona prava pisma, dugacka, lepa i sa p.s. na kraju. Ona sto mirisu na proslost.
Odlucila sam, pisacu ih, dugacka i sa mirisom zahvalnosti. Svaki dan po jedno. Svima koje volim i koji mi nedostaju, cak i onima sa druge strane duge. Da. Korak dva.

Zatim je usledilo ono u cemu uzivam. Muzika. Nju volim, nju postujem.
Znaci, iskoristiti dvadeset prvi vek u smislu ukljucenog i pod-a i stavljanjem slusalica u usi. Zameniti sopstvene misli muzikom. Da. Korak tri.

Tri koraka, tri odluke za jedan dan. Uspeh za nekoga ko se pokusava izvuci iz depresije. Polako ali odlucno.
Imala sam pravo da je jucer bio jedan od boljih dana. Da, jesam. Znam.
Samo malim koracima, i na sigurno.
Videcemo kako ce biti sutra.