Deca, deca u nama i praznici

Da predahnem malo.
Da spakujem sarkazam i bes u kofer bar dok praznici ne prodju.
Nemam srca da kritikujem praznike zbog onog deteta koje sam nekad bila kao ni zbog bilo kog drugog deteta na svetu.

Svi smo se kao deca odusevljavali praznicnom magijom, raznobojnim svetlima, ukrasima, jelki, poklonima i paketicima. A tek vatromet, nesto najcarobnije a ne samo buka kako to danas dozivljavamo.

Svi smo voleli sneg i nismo brinuli da li i koliko je hladno. Rukavice na ruke, vunena kapa na glavu, sanke za uze i u igru. Dok ne promrznemo.
Nismo brinuli za prehlade i grip, o tome brinu majke... Pripremice caj, sirup, toplomer i skuvace najlepsu pilecu supu za oporavak. Tako to ide. Deci zimska idila, roditeljima daleko od toga.

Svi smo zeljno iscekivali tu Novu Godinu. jer mama ce da pripremi omiljenu tortu. I to ne samo jednu. Bice tu i svakakvih drugih kolaca. Doci ce nam i gosti.
''Mogu da ostanem budna cak do ponoci''
''Mama me pusti cak i ruz da stavim''
''Pa zar to nije sjajno?! Tako i princeze u bajkama''
''Znam, cak ce i baka da mi isplete novu kapu i sal od one lepe vune sto sam je videla u njenom ormaru.
Donece mi i cokoladu sigurna sam''

Deca imaju mastu da praznike ucine magicnim, imaju sposobnost da nas odrasle i preopterecene brigama ''spuste na zemlju'' i da nam docaraju ono sto smo 'zaturili' negde u nama, da svojim iskrenim odusevljenjem oko svake praznicne sitnice ispoljavaju vatromet emocija.

Znam, nema sramote kad imas 30, 50 ili 70 godina uzivati u pahuljama snega i praznicnim carolijama, znam, evo sad sam se podsetila.
Ili su me podsetila deca.
Nema veze, idemo da kitimo jelku.