Koliko zaista zivot traje? Koliko smo to u mogucnosti da zivimo onako kako bi zaista zeleli i onako kako smatramo da bi mozda trebalo da zvuci kad kazes - zivot.
Da radimo posao koji volimo i da je to sa finansijske strane dovoljno. Da se budimo pored osobe kraj koje nam je srce puno. Da smo svi rodjeni na onom kontinentu koji volimo. Da svi imamo zaista prave prijatelje i da su nam roditelji vecno zaljubljeni.
Kad bi nam to sve bilo 'potaman' da li bi svoj zivot zvali ispunjenim, normalnim ili bi smatrali da smo rodjeni pod sretnom zvezdom? Nauceni da zivimo bez razocarenja i sa verom u ljude da li bi prihvatali olako nas zivot?
Da li bi nam tad vera u nesto vece od nas bila toliko jaka i snaga koju kad trebamo izvlacimo iz najmanjih pora naseg tela - dostupna?
Da li zaista onda zivis ili si savrsena kreacija u savrsenoj igri snimljena na kompakt disku koji ti dozvoljava samo par odabranih emocija.
Kad kazes zivot, tu mora biti suza zbog izdaje prijatelja. Kad kazes zivot tu mora da bude neopisiva tuga kad izgubis nekog. Mora da postoji ta neizdrziva bol kad ti slome srce. Tu mora da bude i iskren osmeh, laz, obmana, poverenje, ljutnja, bes, sreca, nostalgija, uspomene, ocaranost, zbunjenost, neverica, ljubav.
Koliko smo zaista ziveli a koliko prezivljavali? Da li smo birali puteve kojima zelimo da idemo ili onako kako smo smatrali da treba? Da je drustveno prihvatljivo.
Da li smo propustili nesto dok smo bili besni ili smo izostavili nesto dok smo trcali za srcem?
Emocije nas cine covekom, odluke koje smo doneli cine nas zivot. Ne treba da biramo pazljivo vec ono sto zelimo. Ne verujem u srecne zvezde ali verujem da imam izbor. Izbor da zivim kako zelim.
No comments:
Post a Comment