Koliko to zaista zivimo

Koliko zaista zivot traje? Koliko smo to u mogucnosti da zivimo onako kako bi zaista zeleli i onako kako smatramo da bi mozda trebalo da zvuci kad kazes - zivot.
Da radimo posao koji volimo i da je to sa finansijske strane dovoljno. Da se budimo pored osobe kraj koje nam je srce puno. Da smo svi rodjeni na onom kontinentu koji volimo. Da svi imamo zaista prave prijatelje i da su nam roditelji vecno zaljubljeni.

Kad bi nam to sve bilo 'potaman' da li bi svoj zivot zvali ispunjenim, normalnim ili bi smatrali da smo rodjeni pod sretnom zvezdom? Nauceni da zivimo bez razocarenja i sa verom u ljude da li bi prihvatali olako nas zivot?
Da li bi nam tad vera u nesto vece od nas bila toliko jaka i snaga koju kad trebamo izvlacimo iz najmanjih pora naseg tela - dostupna?
Da li zaista onda zivis ili si savrsena kreacija u savrsenoj igri snimljena na kompakt disku koji ti dozvoljava samo par odabranih emocija.

Kad kazes zivot, tu mora biti suza zbog izdaje prijatelja. Kad kazes zivot tu mora da bude neopisiva tuga kad izgubis nekog. Mora da postoji ta neizdrziva bol kad ti slome srce. Tu mora da bude i iskren osmeh, laz, obmana, poverenje, ljutnja, bes, sreca, nostalgija, uspomene, ocaranost, zbunjenost, neverica, ljubav.

Koliko smo zaista ziveli a koliko prezivljavali? Da li smo birali puteve kojima zelimo da idemo ili onako kako smo smatrali da treba? Da je drustveno prihvatljivo.

Da li smo propustili nesto dok smo bili besni ili smo izostavili nesto dok smo trcali za srcem?

Zivot je ono o cemu ne razmisljamo a trosimo ga dan za danom.
Emocije nas cine covekom, odluke koje smo doneli cine nas zivot. Ne treba da biramo pazljivo vec ono sto zelimo. Ne verujem u srecne zvezde ali verujem da imam izbor. Izbor da zivim kako zelim.

Depresija - borba jednog coveka

Momenat kad osecas da pucas po savovima a mislis da ne postoji nijedan nacin da se pokrpis. Svi smo bili na tom mestu.
Svi ti kriticni trenutci u zivotu kad znas ili si uveren da te ljudi kojima si okruzen ne razumeju, ni priblizno.
Kroz najkriticnije trenutke svaki covek uvek prolazi sam. Ne zato sto tako zeli nego zato sto tako mora. Jedini nacin da prevazidjes sve jeste da pronadjes sebe. Da li je to u mracnoj sobi, uz muziku ili samo uz tisinu to svi biramo prema sebi. Jedino sami sebe poznajemo najbolje.

Lepo je i utesno imati nekoga pored sebe da razgrne zavese i pokusa da ubaci svetlo u tvoj zivot ali to nije zavrsen posao, to su samo stepenice i razlozi zbog kojih trebas da nadjes nacin da se osecas bolje.
Vreme je takodje oblog. Zaista mrzim tu recenicu da vreme leci sve ali je donekle istinita. Mozda ne leci ali gura neke druge stvari u prvi plan.

Momenat kad si ubedjen da nista nema smisla i da je ceo svet ustvari otisao do vraga, da je univerzum necija prokleta sala i to bas kao neki los vic, e taj momenat ti ne pomazu saveti, kupke, mirisljave svece, pice, kafa a najmanje razgovor o tome kako se osecas. Jer kako objasniti nekome to da sve sto postoji tog trenutka na planeti zemlji ustvari nema nikakvog smisla.

Depresija je uvek bila borba jednog coveka. Da, utice na okolinu ali je borba samo jednog coveka.
Dok sam ne shvatis ili prihvatis cinjenicu da nije sve kako treba i da nece biti ma sta ti ucinio, da ce svet i dalje da se okrece oko svoje ose i da ce sunce uvek izlaziti na istoku, sve do tog momenta kad opet naucis i nadjes nacin kako izgurati dalje, sve do tad se boris. Sam u sebi. Sam sa sobom.

Kako se ponovo uklopiti, kako ponovo verovati da svi imamo nekakvu svrhu, kako ponovo bilo sta osecati. Veoma tezak proces.
Kreni od toga da nadjes samo jedan smislen momenat svakog dana, cak iako je to samo nasumicno uhvacen trenutak na nekoj staroj fotografiji ili stih neke pesme koji si sasvim slucajno cuo u gradskom prevozu. Samo jedan momenat dnevno. I to je vec velika stvar.
Nacin da se izboris sa sobom, pa sa svetom, pa sa zivotom. Sve u malim koracima. Jedno po jedno. Proces koji zahteva mnogo unutrasnje snage koju u tim najkriticnijim trenutcima nemamo.

Jedina stvar u koju sama verujem je da sutrasnji dan ne moze biti tako crn kao danas, a danas je sigurno za nijansu svetliji nego jucer.
Mozda svet ima lazne boje ili sam ja prestala da verujem u njih, i iako svet izgleda crno beli ipak sam ja ta koja ce u mom svetu odluciti sta je crno a sta belo. Sve sto mi treba je vreme. 

Da sam opet dete

Htela bih da imam 6 godina. Opet.

Da mi je zabranjeno imati obaveze, da mi je nedopustivo biti dosadno i da verujem da kad porastem sve ce biti bas onako kako sam zamisila.

Da verujem u ljudsku dobrotu i bezuslovnu ljubav. Da se osecam sigurna kad me mama zagrli.

Da moje bubice i kaprici prolaze nekaznjeno jer jos sam dete. Da moji zahtevi zvuce nerealno i neverovatno jer me jos masta vodi.

Da pravim frizure, smesne grimase i izgledam ljupko. Da cesljam lutke i ljutim se na njih. Da kroz balkon bacam stipaljke i smejem se mami sto se ljuti.

Da pretim decacima da cu ih reci tati. Da se ljutim na njih sto mi otimaju loptu i cupaju me za kosu. Da uzivam dok me tata nosi na ledjima. Da se pravim vazna jer ja sam tatina princeza.

Da placem samo zato jer sam oderala koleno kad sam pala sa bicikla i da se durim jer zimi nije vreme za sladoled.

Da uzivam u novogodisnjim paketicima i odbijam da jedem spanac i ribu.

Da za rodjendan znam da sam jedina na svetu. Da sam sretna kad mi ujak iz dzepa izvadi cokoladu.
Da imam pravo da se ljutim kad hocu i da tvrdim da palacinke jesu rucak.

Da svaki put u prodavnici trazim lizalicu. Da ne znam kolika je tatina plata. Da postavljam more pitanja i uporno trazim odgovore na njih.

Da verujem da je svet nekoliko drzava i da je Nemacka puno daleko, preko sveta, gde su ljudi isti kao mi samo drugacije i smesno pricaju.

Da ne znam da postoji predsednik drzave. Ni vlada. Ni ministarstva.
Da znam da su cokolada, bomboni i smoki najlepsa stvar na svetu.

Da kad me neko naljuti imam puno pravo da ga ugrizem.
Da kad me neko nasmeje mogu da se smejem iz sveg glasa. Da mogu da se smejem cak i bez razloga.

Da imam objasnjenje za sve. Da verujem da cu kad porastem biti sta god hocu. Balerina ili padobranac, odlucicu posle jer imam jos vremena.

Da ne znam koliko kostaju moje cipele. Da znam da tata voli mamu i da sam ja njihovo zlato. Da ne umem da lazem.

Da imam vremena. Dosta vremena ispred sebe.

Mozda bas sutra

Dan kad mi nije ni do cega. Jedan u nizu istih takvih vec mesec i jace.
Kad ne mogu da slusam ljude, kad nemam volju da se pokrenem. Nije do njih, do mene je. Znam.

Vreme kad nemam nikakve zelje a obaveze pritiscu ledja. Odvlacim pogled, moze da saceka. Do nekog sutra. Trcim od ljutnje do nemoci, od suza do nije mi nista. Ne mogu protiv toga.
Priroda gubi sjaj u mojim ocima, nebo jeste svetlo plavo ali znam da laze.
Ne trebaju mi bela ramena za plakanje ni ruka u ruci, ni cvrst stisak. Ne trebaju mi reci da ''bice bolje''. Znam da hoce, jer mora.

Samo treba da me puste svi, da pronadjem sama ono sto sam negde, nekog dana ispustila. Jos ne znam sta je to ni da li ima ime, ali moram to sama. Lakse cu da se snadjem ako uz put ne mislim na druge.
Mozda je to snaga, mozda je nostalgija, mozda je recept bakine torte, ne znam ali saznacu.
Ne stavljam lazne osmehe na lice, ne lazem da sam dobro. Nisam, ali bicu.
Mozda bas sutra. Neko sutra.

Gasim televizor, gasim svetla, gasim dan.
Idem da budem ono sto jesam. Ja.

Veliko Hvala

U danima kad je najgore proslo ali situacija i dalje neopisivo teska vreme je da udahnem i zahvalim svim onim ljudima koji su nesebicno pomogli u izvlacenju prezivelih u najkriticnijim momentima.

Hvala svim onim ljudima koji nisu gledali boju koze, starost, nacionalnu ili stranacku pripadnost nego koji su rizikovali sebe, svoj zivot i svoje zdravlje izvlaceci ljude iz poplavljenih kuca, dvorista i bujica reke koje su tekle ulicama.
Hvala svim onim ljudima kojima nista drugo tog momenta nije bilo vazno nego spasiti nekoga od sigurne smrti. Sve se moze nadoknaditi jedino zivot ne.
Hvala svim ljudima koji su apelovali na hitnost situacije kad su mediji govorili suprotno.
Hvala svim ljudima koji su se organizovali sami ili medjusobno da se pronadje i obezbedi smestaj i najhitnije stvari za zivot.
Hvala svim onim ljudima koji su se takodje sami ili medjusobno organizovali da se skupi humanitarna pomoc i dopremi do ljudi koji jos nisu docekali evakuaciju i koji su ostali zarobljeni u kucama.
Hvala i svim onim ljudima koji su se ponudili za prevoz i smestaj, takodje svim onim ljudima koji su upornoscu i velikim srcem izvukli donacije sto od manjih sto od vecih kompanija.
Hvala svim ljudima koji su u najkriticnijim momentima zaustavili svoj zivot i sopstvene obaveze da bi pomogli kako god znaju i umeju, takodje Hvala i onima koji su odvojili svoje slobodno vreme u istom cilju.
Hvala svima koji jos uvek cine sve u njihovoj moci i takodje Hvala i onima koji su se umorili. Razumem.
Hvala svakom pojedincu ponaosob, hvala grupama volontera, GSS, radioamaterima, ministarstvu odbrane i vojsci kako nase tako i svih zemalja koje su pritekle u pomoc, hvala dijaspori i bratskim i sestrinskim zemljama u okruzenju, Hvala i svim drugima koje sam nenamerno zaboravila.

Veliko Hvala jer su mozda nase porodice, rodbina i prijatelji bili jedni od onih kojima je pomoc bila neophodna u tom trenutku.

Veliko Hvala svima sto ste pokazali veliko srce i prvenstveno pokazali sta je 'biti covek'.

Od sveg srca, jos jednom, Hvala!

Odgovornost - sta to bese

Hiljadu misli i emocija velikog broja ljudi pretocene u vrlo jednostavan tekst o situaciji koja je zadesila Balkan prethodne nedelje i odnos drzavnog vrha na situaciju.

Krenucu od toga da nisam ni zuta ni narandzasta, crvena, zelena ili bilo koja druga stranacka boja i pisacu kao covek.

Isto tako da pojasnim da svaka kritika upucena na racun vlade sa moje strane je poziv na odgovornost.

Vrlo rado bih vas u daljem tekstu nazivala stokom ali ne zelim da pljunem na trud moje majke koja me vaspitala.

Prva i najneverovatnija stvar je da se Predsednik nije obratio javnosti puna cetiri dana povodom vanrednih situacija u zemlji. Aplauz.

Svi Vi ministri i gospodo iz vlade kao i Vi premijeru i Predsednice ove tuge od drzave moracete da preuzmete krivicu za ovo sto se desilo a ne da trazite krivca u narodu, Bogu i kojekakvim ostalim insinuacijama koje javno delite na televizijskim ekranima. Prestanite, gospodine premijeru, da napadate drustvene mreze koje su odradile vas posao, pozivate na informisanje lica koja iznose svoje stavove i razmisljaju svojom glavom. Nismo vam mi neprijatelji ni u pola koliko ste vi nas. 

Jednostavno ne mozete da nas kritikujete ukoliko se provukla po koja dezinformacija u moru ispravnih jer vi ste ti koji ste se koristili laznim obecanjima u toku izbornih kampanja koje do danas ostaju slova na papiru i reci koje je odneo vetar.

Napomenucu i momenat histerije u toku sednice na kojoj se obracate ostalim clanovima onako kako sam ja vec navela da bih se obracala svima vama u toku pisanja teksta.

Vasu nekulturu u obracanju javnosti gde preminule nazivate lesevima.

Jednostavno ne mozete da objavite vanredno stanje od poplava kad je vec momenat da se stoji u camcu i pridrzava za krov neke od kuca a dva dana pre toga da se u medijima objavljuje clanak u kom se pozivaju gradjani da ne napustaju svoje domove.

Ako ste vec dovoljno obrazovani da sedite u ministarskim foteljama te iste fotelje zahtevaju rad mozga, organizaciju na svakom nivou i ucinkovitu delatnost a ne samo ministarske plate.

Neko ce od vas morati da prizna odgovornost za sve sto se desilo, za more suza ljudi koji su izgubili sve sto su imali, od doma do porodice i prijatelja, do golog zivota.

Narod se umesto vas bori protiv poplave dok se vi borite protiv naroda na drustvenim mrezama koji postavljaju razumna pitanja ''zasto ne radite svoj posao i bezite od odgovornosti'', okrecete se EU kao da oni imaju neko univerzalno i spasonosno resenje, pravite se slepi, igrate se zivotima ljudi bez imalo stida i srama, pljujete u lice narodu vasim izjavama, pokusavate cenzurom da zaustavite da narod misli naglas. 

Namerno zaboravljate i ne izvestavate u vanrednom stanju u gradovima u kojima niste vladajuca stranka uzrokujuci time da narod ostaje bez pomoci, kao da su zamorcici koji, eto, ne treba ni da zive jer nisu glasali za vas.

Vasa moralna obaveza je da priznate odgovornost za sve sto se desilo a kad smo vec kod srama i stida svi vi bi pre pokazali stidne delove tela javno nego rekli da imate udela u krivici zasto nas je zadesilo ovo more tuge.

Nemate obraz, to je jasno a takodje je jasno da ste svi odreda nesposobni da cinite drzavni vrh i upravljate drzavom. 

I da, kao zakljucak, kad vec narod sve regulise sms-om trebalo bi i vasu ucinkovitost da placamo na taj nacin, pa da vidimo onda kako i koliko biste radili da zaradite svoju ministarsku platu.