Na neke stvari smo navikli od detinjstva i sasvim je normalno da mislimo da ce nam biti na dohvat ruke ceo zivot. Eto, recimo, meni jako nedostaje jedna tako obicna stvar kao sto je pasteta.
Zivot pored Mediterana ima svoje prednosti, kako sto se tice posla tako i sto se tice slobodnog vremena. Kvalitetnije se provodi dan za danom negde gde ti je srce naslo dom, pa ipak, s vremena na vreme opet mi na pamet padne ta pasteta...
Turski kebap, döner, iskender, pide, mala savrsenstva okusa na istoku, moze se naci sve sto vam srce ili stomak pozeli. Mozda jos nisam navikla na zacinjenu hranu, mozda mi jednostavno "ne leze" zacini jer sam navikla na slano, masno i vegetu u svakom jelu a mozda sam jednostavno izgubila taj gurmanluk koji me nekad vodio od tanjira do tanjira.
Steta, jer zaista sve tako dobro i tako slasno izgleda da se ne bi uzivalo u jelu.
Dok sa druge strane ne mogu da odolim baklavi, lokumima i takozvanim pişmanijama koje se tope u ustima kao secerna vuna. Turska, zemlja slatkisa i voca. Da uzivas. Sednes ispod drveta mandarine, beres i jedes, i uzivas u vrucem danu i vrucem caju. To su recimo stvari koje racunam kao dobitak ili plus odlukom da zivim na drugom kontinentu.
Uvek je tako, nesto izgubis, nesto dobijes. Vazno je samo uspostaviti ravnotezu i naci nesto sto te moze uciniti zadovoljnim. Da ne izgubis sebe. Uvek krenemo prvo od stomaka pa gledamo dalje, zar ne? Mali koraci na putu privikavanja.
