Teske reci i uvrede

Svi smo mi bili u prilici da kazemo ili da nas pogode teske reci i uvrede. Najcesce u svadjama mada nisu iskljucena ni  govorkanja i tracarenja. Bili smo svedoci necije razbijene iluzije, necijeg slomljenog srca i necijih suza. Pa i nasih.

Nisu teske reci samo uvrede, one su misli pretocene u reci od hiljadu slova koje svako posebno udara tamo gde boli. U besu, u svadji, uvek postoji ta namera da uvrede padaju kao kisa kad jedna strana ostane bez argumenata. Skretanje sa teske situacije na bolne teme. Ponizavanjem, uvredama.

Da li smo zaista svesni koliko reci umeju da bole? Da li zaista razumemo sta reci mogu da prouzrokuju?
To verbalno pljuvanje na sve sto postoji, pa zar je svadja ustvari momenat kad treba da kazemo zaista sta mislimo? Pogresno vreme i definitivno pogresno srocene reci, uvrede i optuzbe koje ce nas kostati prijatelja, ljubavi, bliskih ljudi.

Najvise moze da nas uvredi nesto sto znamo da je lazna optuzba, neosnovana kritika i pogresno misljenje. Onaj momenat kad shvatimo da je ta osoba ustvari cekala bas taj momenat svadje da bi rekla ustvari ono sto zaista misli. Taj momenat kad recima pogodi srce i pokida ga na milion komada.
Uvrede na racun onoga gde se se ustvari najvise trudite i gde dajete sve od sebe da nesto uspe.
Na klasicne psovke svi smo vec navikli. Nemaju tu jacinu kao jasno upucene uvrede.

Posle nekih teskih reci i uvreda nema 'izvini'. To je jednostavno tako.
Nijedan covek nije u stanju toliko da se pravi lud da zaboravi sta je rekao ili sta mu je receno.
Ne postoji nacin da ubedis ili budes ubedjen da te reci nisu istina. Mozda ne sve ali okvirno to jeste ta misao.
Nema sredina, nema ravnoteza, to je jednostavno to.

Reci ostaju urezane u pamcenje cak iako nisu ispisane nigde. Ostaju urezane zajedno sa tom bojom glasa i akcentom. Ostaju urezane sa bolom koji smo naneli ili osetili.
Jednostavno, one ostaju.

Malim koracima napred

Jucer je bio jedan od laksih dana.
Svega par sati ali dovoljno. Ne trcim naped, idem malim koracima.
Lezanje na pustoj plazi i Summertime od Janice Joplin odradili su dobar deo deo plana da odmorim mozak.
Uglavnom, izasla sam iz kuce. Korak jedan.

Dok me zuljalo kamenje a ja planirala da se opustim dala sam se u razmisljanje kako da vratim samu sebe tamo gde sam bila pre nego sto je sve izgubilo smisao, da budem ona sto jesam.
Krenula sam od toga sto nisam.
Nisam zivela sa koferom u ruci i cipelama za put. Jedna od neostvarenih zelja. U nekom momentu sam valjda odlucila da sledim srce i stvorim dom. I to je u redu. Uspela sam da uspavam tu zelju za lutanjem, tu cirkusku dusu da pretvorim u poslusnost. Uspeh.

Krenula sam zatim o onome sto volim. Tu sam se dugo zadrzala.
Volim da pisem pisma. Ona prava pisma, dugacka, lepa i sa p.s. na kraju. Ona sto mirisu na proslost.
Odlucila sam, pisacu ih, dugacka i sa mirisom zahvalnosti. Svaki dan po jedno. Svima koje volim i koji mi nedostaju, cak i onima sa druge strane duge. Da. Korak dva.

Zatim je usledilo ono u cemu uzivam. Muzika. Nju volim, nju postujem.
Znaci, iskoristiti dvadeset prvi vek u smislu ukljucenog i pod-a i stavljanjem slusalica u usi. Zameniti sopstvene misli muzikom. Da. Korak tri.

Tri koraka, tri odluke za jedan dan. Uspeh za nekoga ko se pokusava izvuci iz depresije. Polako ali odlucno.
Imala sam pravo da je jucer bio jedan od boljih dana. Da, jesam. Znam.
Samo malim koracima, i na sigurno.
Videcemo kako ce biti sutra.